Suncica

A onda su, iz čista mira, i meni, tada nepoznatih razloga, počela da se ređaju poniženja...

Poniženje br.1

Rukovodila sam jednim timom ljudi i radila mukotrpno na tom poslu 24/7 i tako, najmanje,  4 meseca bez prestanka. Kada je ostvaren cilj i kada trebalo da ubiramo svi plodove tog rada, nastavimo više i bolje upitana sam za mišljenje na koje sam iskreno odgovorila. Rekla sam da osoba kojoj žele da povere taj posao nije dobar kandidat da kvalitetno obavlja taj posao i da sigurno postoji bolji kandidat za to mesto. Tako sam i mislila. Rukovodila sam se jedino kvalitetom obavljanja tog posla, i nikako ličnim odnosom i interesima. Nisam smela to da kažem. Kažnjena sam i ponižena odmah nakon toga i izbačena iz tima kojim sam rukovodila na brutalan način. Iznešen mi je sto iz kancelarije i skinut monitor sa kompjutera i kako bi sve to imalo manje smisla govorilo se „ne pada mi na pamet da sa njom sarađujem“,  „šta je debela kravetina danas opet došla“, „jel to nosata opet pametuje?“ „nije to njen sto i monitor nego firmin“ „vrati to tamo gde si našla, ko ti je rekao da to diraš?“...

 Povukla sam se i plakala danima... (Kako? Zašto mi to rade? Nisam to zaslužila... pa ja sam doprinosila svemu...  a onda: Đubre jedno ljigavo i pokvareno! Skot!)

Poniženje br.2

Nekako sam našla zadovoljstvo u nekim drugim stvarima i poslovima i opredelila se da mogu i na drugim mestima da radim i doprinosim i fokusirala se samo na to... počela da treniram... radim na sebi... da se podižem i vratila mi se sva ona snažna energija koju posedujem. Ponovo sam pronašla posao kojim bi doprinela da stvari učinim boljim, da se nešto promeni, da se otvore novi vidici, da se svi raduju i lepo i zadovoljno rade i uživaju u tome. Bila sam u timu sa ljudima koje nisam baš dugo poznavala. Sve se odvijalo kako trebe i ređali su se uspesi... napredovalo se brzo... Onda sam jednom sasvim slučajno (a ništa nije slučajno) pročitala sledeću prepisku dva saradnika na tom poslu: „debelu kravetinu treba iskoristiti samo za lovu, ona će da nam donese lovu“, „pogledaj je kakva je, kao trokrilni orman, ne bi je... ni štapom“, a komentar na nešto što sam postigla, a ti frajeri pre mene do toga nisu mogli da dođu godinama je bio: „pogledaj šta je kravetina uspela da uradi“...

Povukla sam se i plakala danima... (Kako ih nije sramota? Šta sam im ja ružno uradila? Zašto opet? a onda: Đubre jedno ljigavo i pokvareno! Skot!)

 Poniženje br. 3, 4, 5, 6... nisu vredni pomena... lavina je krenula... ja sam mislila da nema kraja i mora da je problem u meni kada tako nešto izazivam kod ljudi... upala sam u depresiju... krivila sam sebe za sve i izvinjavala se svima što postojim i živim... Mračne misli, bes i gnev mi nisu izlazili iz glave... (Đubre, Govno, Skot, Ljigavac...) Morala sam nešto da uradim sa tim, nisam smela da dozvolim da pristanem na takav život... Nisam imala pojma zašto se to dešava...

Povećala sam broj treninga na 9 (devet) nedeljno...  samo da ne moram da razmišljam... uzela sam gomile knjiga i filmova... čitala, učila, trenirala... i tako u krug... bez obzira na tu ogromnu količinu umora nesanica me je proganjala, ali  nisam odustajala... Smršala sam 25 kilograma, totalno promenila lični opis, vratila energiju i izašla ponovo među ljude mnogo jača.

Polako shvatam zašto mi se sve ovo desilo... Trebalo mi je to. Poniženja koja su se nizala su me terala da se oslonim na sebe da se okrenem sebi i da konačno upoznam i zavolim sebe. Malo sam putovala, odlazak u prirodu mi mnogo znači, opušta me... upoznala sam i sprijateljila sa novim divnim ljudima u čijem društvu sam slobodna, srećna i opuštena i mada sada sam spremna kao raketa da se ispalim u nove izazove i pobede  ovaj put će toga biti samo na ličnom planu... Jedino što mi je važno je da danas budem bolja od toga kakva sam bila juče, a sutra, bolja nego danas...  Smanjila sam broj treninga, krenula sam na jogu i dalje čitam i učim i pronašla sam svoj mir. Onaj bes polako jenjava i ono:  "Đubre, Skot, Govno i Ljigavac" se polako pretvara u: „Volim te zato što si mi pomogao na putu ličnog razvoja da konačno upoznam i zavolim sebe“ Nisam još do kraja izašla iz svega toga, nisam... Porazi br.1 i 2. su još uvek deo mog života, srećem ih svakodnevno, ne bežim... Trenutno je 80% za „Volim te“ u odnosu na 20% za „Đubre“, a možda je ovaj blog i konačan oproštaj i oslobađanje od prošlosti. 

Nije bilo lako, ali vredelo je svakog  trenutka mog života.
Ja sam uspešna, srećna i zadovoljna žena... Živim, volim i radim u skladu sa svojom prirodom, svojim bićem i celim univerzumom...  Radujem se svakom novom danu i imam novi izazov da savršeno savladam „pozdrav Suncu“ jer nije slučajno simbolika mog imena povezana sa svetlošću i Suncem.

Rođena sam da osvetljavam put.  

Volim te.